O davanju dobrovoljnih priloga

[Video Majstor]

Već duže vreme imam jedno mišljenje o davanju dobrotvornih priloga koje bih želo da podelim sa drugima:

Ako na primer želite da date novac u dobrotvorne svrhe i uplatite ga nekoj humanitarnoj organizaciji, samo oko trećina tog novca zaista dolazi do kranjih osoba kojima pomoć treba. A onaj najveći deo novca se troši na konstantne marketingške kampanje, plate zaposlenih u tim organizacijama, troškove otpremanja pomoći, birokratije itd. Ne znamo koliko su pošteni ni da li je zaista odgovarajući deo pomoći stigao tamo gde je trebao. Da ne spominjemo skandale gde su u pojedinim akcijama kompletni iznosi nestali ili nemoralno potrošeni.

Kod onih dobrotvornih akcije gde se pomoć sakuplja slanjem SMS poruka, mislim da tu stvari dodatno stoje još malo lošije jer se inače visoke provizije u tim sistemima mobilne telefonije i same naplate poruka, izuzev u slučaju ako se telekomunikaciona kompanije odrekne zarade u dobrotvorne svrhe (ali da li to zaista urade, ne znamo).


Šta ja preporučujem?
Krajnji cilj dobročinstva bi trebao da bude pomaganje ugroženih lica a ne pomaganje organizacija i osoba koja rade u humanitarnim organizacijama (bez obzira da li su humani ili nepošteni) i posrednika i parazita.
Dakle ako je cilj pomoći nekome kome pomoć treba to možete direktno da uradite bez ikakvih posrednika i parazita. Pomozite konkretnoj osobu od krvi i mesa za koju saznate ili koju odaberete. Svaka osoba kojoj ste poželeli da pomognete ima ime i prezime i iz telefonskog imenika možete da saznate broj telefona. Nazovete i pitate za broj tekućeg računa i uplatite direktno iznos koji želite. I sama osoba koja prima pomoć će se bolje osećati kad zna da je se neko setio nego da samo odlazi na neki šalter po sledovanje jer se nalazi na nekom spisku.

Inače, kod uplate na žiro-račun (ili tekući račun), na primer u pošti, provizija je možda oko 0,5%. Sve ostalo, skoro kompletan iznos, odlazi na račun osobe kojoj ste želeli da poklonite.


p.s.
Ja sam počeo da razmišljam o ovome čitajući knjigu "Otkačena Ekonomija" (Freaconomics), koja je inače izuzetno zanimljiva. U toj knjizi se između ostalog pominje primer jedne dobrotvorne akcije u kojoj su omogućili da dobrotvor odabere jedno konkretno ugroženo dete i da novac koji uplaćuje ide direktno njemu. A zauzvrat dobija povratne informacije i ostaje u komunikaciji i prati život tog deteta, i da može i da vidi koliko je njegova pomoć zaista uticala... Nije potrebno pominjati da su dobrotvori u toj akciji se zaista osećali zadovoljnije i moralno spokojnije znajući tačno gde su dali novac i kakav je efekat imao.
Sličan primer ima i u filmu About Schmidt (2002)


p.p.s.
Na ovom sajtu će uskoro biti uvedena mogućnost donacija (crowdfunding). To nema veze sa ovim ali me je eto razmišljanje o tome navelo da i ovo mišljenje objavim.

[kadetoni]

I ja sam često razmišljao o takvim akcijama i pitao se da li pomoć stiže do onih kojima je namenjeno. Smatrao sam da je najbolje preko SMS-a. Zato što mogu da pomognem odmah kad vidim kome je potrebno. Za uplaćivanje u pošti-banci na račun, imamo problem zapisivanja broja,vremenske distance, fizičkog odlaska i čekanja na šalterima, itd.

Dakle ako je cilj pomoći nekome kome pomoć treba to možete direktno da uradite bez ikakvih posrednika i parazita. Pomozite konkretnoj osobu od krvi i mesa za koju saznate ili koju odaberete. Svaka osoba kojoj ste poželeli da pomognete ima ime i prezime i iz telefonskog imenika možete da saznate broj telefona. Nazovete i pitate za broj tekućeg računa i uplatite direktno iznos koji želite.

Slažem se da je najbolje pomoći kad znaš kome se upućuje. Ali nemaju svi kojima je potrebna pomoć telefone. Tako da i pored najbolje volje uvek postoje prepreke ali nisu tolike da bi smo odustali od pomaganja.
Videvši nekoliko puta reportaže o ugroženim porodicama ili pojedincima, pomislio sam da bi trebalo sve lokalne zajednice da naprave nekavu evidenciju najugroženijih slučajeva u njihovoj okolini, i da pokrenu medijske kampanje da bi se saznalo za njih. To bi bila najbolja pomoć ugroženima, a i te birokrate da nešto rade.
Naravno, svedoci smo i nakaradnih akcija koje pojedinci koriste za ličnu promociju i to sve govori o njima i njihovom karakteru. Kao sa akcijom oko podizanja svesti i upozorenja na bolest ALS , koju su iskompromitovali pojedinci željni lične promocije, pretvorivši je u banalno polivanje vodom,gde se smisao i cilj izgubio. Trebalo je da se privuče pažnja i da se donira, a da se polivaju ako ne doniraju. A onda su se svi polivali i kreveljili a nisu donirali.
Ipak, najvažnije je da imamo tu ljudsku crtu solidarnosti, humanosti i ljudskosti i da se pridružimo akcijama.

[Video Majstor]

Slažem se da je najbolje pomoći kad znaš kome se upućuje. Ali nemaju svi kojima je potrebna pomoć telefone. Tako da i pored najbolje volje uvek postoje prepreke ali nisu tolike da bi smo odustali od pomaganja.

Poenta toga šta sam pisao nije kako tehnički obaviti samo slanje novca. Svejedno je da li uplata na račun ili poštanskom uputnicom (novac donosi novac na vrata) ili novac u kovertu pa lično... Uopšte ne bih ulazio u tehničke detalje, jer ko hoće pronaći će način nakon 5 minuta razmišljanja.
Suština moje preporuke je da date konkretnoj osobi za koju ste saznali, ako je moguće bez ikakvih posrednika.

Smatrao sam da je najbolje preko SMS-a.

Znam da inače, kod nekih sitnih iznosa na nekim sajtovima, provajder SMS plaćanja uzima oko 50% uplaćenog novca. Ali moguće je da za organizovane dobrotvorne akcije, kao na primer slanje SMS na broj 1003 za pomoć obrenovcu da se i provajder plaćanja odrekne svoje provizije takođe u dobrotvorne svrhe. Prepostavljam da jeste tako i bilo u toj konkretnoj akciji.

Videvši nekoliko puta reportaže o ugroženim porodicama ili pojedincima, pomislio sam da bi trebalo sve lokalne zajednice da naprave nekavu evidenciju najugroženijih slučajeva u njihovoj okolini, i da pokrenu medijske kampanje da bi se saznalo za njih.
...

Pa već postoje spiskovi socijalno ugroženih kojima država daje nekakvu pomoć a takođe postoje i spiskovi onih koji su podneli zahtev da dođu na te liste. Dakle to već ima.
Kako god, ne bih ulazio u to. O tome imam vrlo jednostavno mišljenje koje sam gore već napisao.

Ipak, najvažnije je da imamo tu ljudsku crtu solidarnosti, humanosti i ljudskosti i da se pridružimo akcijama.

Naravno.
Ideja kao kod onih primera akcija kao iz filma "About Schmidt" gde čovek pomaže određenom detetu tj. sponzoriše njegovo školovanje i detinjstvo (i kasnije razmenjuju pisma), mi se strašno dopala. Ljudi uvek imaju nekakav očinski instinkt čak i kad nemaju decu. Uvek se razmišlja o deci, ili o nečemu posle života, nasleđu, budućim generacijama... Ta tema je inače suptilno uvučena u mnoge filmove i karakteriše mnoge filmske likove. Ja verujem da je razlog zašto je to tako često u (najpopularnijim) filmovim jer je to ljudski i ljudi se prepoznaju u tome. Postoji i emocija koja se pojavljuje baš u tim momentima. To je nešto kao "dirljivost" ne znam bolju reč jer nema baš odgovarajuća reč za to. (Moglo bi se reći da je ta emocija "ljubav" ali ljudi imaju strašno raznolike definicije ljubavi tako da bi to više zbunilo nego objasnilo.)

[kadetoni]

Sinoć pogledah dokumentarac baš o ovoj temi, problemi oko davanja dobrovoljnih priloga. Priča o humanitarnim organizacijama koje su cilj same sebi, prevarama, zloupotrebama i razočaranjima humanih ljudi. Cilj ovog istraživanja nije da se odustane od pomoći, nego da se ukaže na probleme te vrste i da pomoć bude efikasnija.